Basne za Decu sa Poukom: Kratke Basne za Uzrast 3–7 god.

Jednog dana, mali miš je trčao preko travnjaka kada je slučajno zaskočio na spavalvog lava. Lav se probudio i uhvatio miša snažnom šapom.

"Pusti me, molim te," rekao je miš drhtavim glasom. "Ako me pustiš, jednog dana ću i ja tebi pomoći." Lav se nasmejao — kako bi ovako sitna zver mogla njemu, kralju životinja, ikad pomoći? Ali milostivo ga pusti.

Nedelju dana kasnije, lovci su uhvatili lava i vezali ga čvrstim konopcem za drvo. Lav je rikao od besa, ali nije mogao da se oslobodi. Tada je stigao mali miš. Stao je na konopac i počeo da ga grize — minuta po minutu. Uskoro je konopac pukao i lav je bio slobodan.

"Zar nisi rekao da ti ne mogu pomoći?" prošaptao je miš. "Sada znaš — niko nije premali da bi bio od koristi."

Zec je svima govorio kako je on najbrža životinja u šumi. Jednog dana, kornjača ga je izazvatala: "Hajde da se utrkujemo do velikog hrasta na kraju šume."

Svi su se smejali. Zec je prihvatio, siguran u svoju pobedu. Kad je trka počela, zec je poleteo napred tako brzo da je kornjača bila i dalje na startu. "Imam vremena da se odmorim," pomislio je zec, legao ispod drveta i zaspao.

A kornjača je hodala — polako, ali bez prestanka. Jedan korak. Još jedan. Bez odmora, bez osvrtanja. Kada je zec otvorio oči, ugledao je kornjačin oklop kako ulazi pod hrast. Zec je potrčao svom snagom, ali bilo je kasno. Kornjača je već bila na cilju.

Vrana je sedela na grani sa komadom sira u kljunu. Lisica je prolazila ispod i ugledala je. "Kako se slatko mirišem od tog sira," pomislila je gladna lisica.

"O, draga Vrano!" viknula je lisica slatkim glasom. "Čula sam da imaš najlepši glas u celoj šumi. Sigurno pevaš bolje od slavuja! Hoćeš li mi otpevati jednu pesmu?"

Vrana se nadula od ponosa. Otvorila je kljun da zapeva — i sir je pao pravo u lisičine šape. Lisica ga je zgrabila i otrčala.

"Hvala ti na siru, Vrano. Glas imaš osrednji, ali lekcija za danas je besplatna," dobacila je lisica smešeći se.

Celog leta, mravi su marljivo radili. Dan za danom nosili su zrna žita u mravinjak, pripremajući se za zimu. Skakavac je sedeo na livadi i svirao violinu, pevao i igrao.

"Zašto radite po ovakvoj vrućini?" pitao je skakavac. "Igrajte sa mnom! Sunce greje, cvetovi cvetaju — zima je daleko!"

Mravi nisu odgovarali. Samo su radili. Kada je zima došla i zemlja se pokrila snegom, skakavac je potrčao do mravinjaka, drhteći od hladnoće i gladan. Mravi su sedeli uz topla zrna koja su celo leto skupljali.

"Dok si ti pevao leti, mi smo radili," rekla je mravareva. "Svako vreme ima svoje obaveze."

Mali pastir čuvao je ovce na brdu. Bilo mu je dosadno, pa je pomislio da napravi malo uzbuđenja. Potrčao je prema selu vičući: "Vuk! Vuk napada ovce!" Seljani su ostavili sve i pohrlili da pomognu — ali vuka nije bilo. Dečak se smejao.

Sledećeg dana, isto. I trećeg dana, isto. Seljani su trčali, neljutiti, ali pomalo ljuti.

Četvrtog dana, pravi vuk je naišao. Dečak je vikao iz sveg glasa: "Vuk! Stvarno, vuk!" Ali niko nije trčao. Niko mu više nije verovao.

Paun je hodao po dvoru rašireći rep od sto boja. "Pogledajte me!" govorio je svim pticama. "Niko nema ovakve boje! Ja sam najlepša ptica na svetu."

Mali vrabac koji je sedeo na ogradi rekao mu je mirno: "Tvoj rep je zaista lep, Paune. Ali kada pada kiša, ne možeš da lettiš. Kada puše vetar, rep te usporava. Ja mogu da poletim za sekundu i da stignem gde god treba."

Paun je šutio. U tom trenutku je zatamanim oblacima stiglo jako nevreme. Sve ptice su poletele u zaklon. Paun je ostao na mestu — suviše teška za letenje sa raskrečenim repom.

Vrabac se vratio posle kiše. "Jak si na suncu," rekao je. "Ali pravi prijatelji su vredni za svako vreme."

U džungli je živeo veliki slon Teo. Bio je najjači od svih životinja — mogao je da sruši drvo jednim mahom surle. Ali jedne stvari se strašno bojao: malih miševa.

Životinje su se smejale. "Ti si najveći, a bojiš se najmanjeg!" Teo je bio tužan i postiđen.

Jednog dana, mali miš Nino je prišao slonu i rekao: "Teoe, i ja se bojim orla, a on je mnogo manji od tebe. Strah ne pita za veličinu. Ali ako hoćeš, možemo se zajedno suočiti sa našim strahovima." I tako su radili — dan po dan, malo po malo, sve dok strah nije postal manji od prijateljstva.

Malo gače izgledalo je drugačije od sve ostale dece u dvorištu — sivo, nezgrapno, tiho. Patke su ga zadirkivale. Kokoške su se odalečavale. Čak i stari patak govorio je: "Nikad nisi naše."

Gačeto je odlazilo sve dalje od dvorišta, prema jezeru na kraju šume. Tamo je, posle duge zime, prvi put ugledalo jezersko ogledalo. I u njemu — belo pero, dugačak vrat, graciozna kretnja.

Jato labudova doletelo je i selo pored njega. "Konačno si pronašlo jato," rekao je najstariji labud. "Uvek si bio jedan od nas — samo nisi to znao."

Visoki hrast pogledao je prema trski pored reke i rekao sažaljevajuće: "Jadna ti si, trstiko. Svaki povetarac te savija do zemlje. Ja stojim uspravno i ne bojim se ni najjačeg vetra."

Trska je odgovorila mirno: "Savijam se, ali se ne lomim. Ti si jak, ali nisi gibljiv."

Te noći naišla je oluja kakve nije bilo dugo. Vetar je zavijao, kiša je šibala. Trska se savijala gotovo do tla — ali svaki put se vraćala. Hrast je stajao ukočen, prkoseći oluji. Ali vetar je bio jači. Hrast se slomio do korena.

Ujutru, trska je stajala ravno pored ukorenjevog hrasta.

Dva jarca krenula su sa suprotnih strana prema uzanom drvenom mostu preko potoka. Sreli su se na sredini — most je bio toliko uzak da su se morali doticati rogovima.

"Ja idem prvi! Ustupи mi put!" rekao je prvi jarac. "Ne — ja sam krenuo pre tebe, ti ustupii put!" odgovorio je drugi. Ni jedan ni drugi nije hteo da se pomeri. Gurali su se, rogovi su se sukobljavali, dok — trup! — oba su pala u hladnu vodu ispod mosta.

Mokri i posramljeni, isplivali su na suprotne obale. Pogledali su jedan drugog. Nasmejali su se. I jedan je rekao: "Da sam ja napravio korak unazad, oba bismo bili suvi."